Mi, novinari, navikli smo na jezive, teške, pa i bizarne vesti iz „crne hronike“. Međutim, retko kad, ako ikada, dogodi se da neka takva vest dođe iz našeg sokaka. Tu bukvalno mislim na sokak, ulicu u kojoj živimo, ili makar mnogo vremena u njoj provodimo. Pogotovo kad je vest nepojmljivo bizarna. Srpska javnost se ovih dana zabavlja vešću o izvesnom nesrećniku i njegovom sinu, koji su uhapšeni u Kragujevcu jer su organizovali borbe pasa i lisica. Običnom svetu, koji o borbama životinja ne zna ništa, nije jasno kako se to pas i lisica bore. Da vam objasnim: prvo se napravi poligon. Od betona se izliju cevi, povežu se tako da izgledaju kao lavirint. Onda se u lavirint pusti ranije uhvaćena lisica, a za njom terijer. Zatim se meri vreme koje je terijeru potrebno da, jebiga, uhvati i zadavi lisicu. Organizator ima svoje pse, ali dobrodošli su i drugi vlasnici pasa, koji organizatoru obično daju novac kako bi njihovi terijeri učestvovali.
Otkud sve ovo znam? Da nisam, daleko bilo, učestvovala ili, još dalje bilo, organizovala ovo ludilo? Ne, ne. Samo eto, kad su pohapsili ove u Kragujevcu, ispostavilo se da se sve događalo na jedva 300 metara od kuće mojih roditelja. U kojoj sam se sasvim slučajno zatekla dan nakon što je pukla bruka.
Foto: Verkhovynets Taras / Shutterstock
Dakle, evo i cele vesti: „Kako je RTS -u potvrđeno u Upravi za veterinu, 33 lisice, koje je policija pronašla na nelegalnom poligonu za takmičenje pasa u lovu na lisice, u okolini Kragujevca, pobegle su iz domaćinstva kome su bile poverene na čuvanje. Na poligonu u naselju Petrovac policija je zatekla 80 nemačkih terijera koje su vlasnici doveli iz cele Srbije i 33 lisice. Pošto nijedna od nadležnih gradskih službi nema mogućnosti za njihovo zbrinjavanje, policija ih je privremeno oduzela od vlasnika. Protiv oca i sina iz Kragujevca, koji su organizovali nelegalno takmičenja, Osnovnom javnom tužilaštvu, podneta je krivična prijava zbog sumnje da su počinili krivično delo ubijanja i zlostavljanja životinja. U domaćinstvu je ostalo šest lisica i dva jazavca, koje je veterinarski inspektor pregledao, konstatovao da su zdrave i one će biti vakcinisane. Dalji postupak sprovode lovača, inspekcije za zaštitu životne sredine i nadležna lovačka udruženja. Inače, komunalna inspekcija u Kragujevcu, identifikovala je i vlasnike pasa koji su dovedeni na takmičenje.“
Kao što rekoh, taj poligon je u blizini kuće mojih roditelja. Nije ni u kakvoj šumi ni divljini, nego na livadi između dve kuće, odmah do ulice. S druge strane ulice su kuće, gusto zbijene jedna do druge. Godinama sam tuda prolazila šetajući svoje pse. Rečeno mi je da je to davno napušten poligon, na kom su organizovane ovakve borbe, ali da su organizatori pre mnogo godina pohapšeni. Verovala sam, sve dok jedne zime nisam, šetajući psa, primetila neobično mnogo parkiranih automobila u našoj ulici. Naišao je dobri komšija i rekao mi: „Kupi to pseto i beži.“ Okeeej, šta god, pokupila sam se i otišla. „Izgleda da ludaci opet organizuju borbe pasa“, objasnila mi je majka. Na predlog da ih prijavimo, objasnila mi je da su lovci, naoružani, da neki od njih nisu baš u vinklu i da joj se ne gine od lovačke puške. Zvučala je ubedljivo. Ja sam malo hendikepirana činjenicom da ovde navratim nekoliko puta godišnje, pa ne poznajem komšije. Uz to, moji su ovde pridošlice iz grada, oni i još dve-tri porodice, pa baš i nisu najbolje integrisani, osim u tu svoju malu, „gradsku koloniju“.
Foto: Andrei Staicu / Shutterstock
Kako god, zanimljivo je ovih dana posmatrati kako se jedno malo prigradsko naselje nosi sa tim što je u medijskoj žiži. Očekivala bih da makar neko osudi zlostavljanje životinja, da neko pita da li je ovaj normalan da drži 40 lisica u „domaćinstvu“… Da se neko zapita kako si, prijatelju, uspeo da nahvataš tolike lisice i još imaš gde i da ih držiš… Ama ništa od toga.
Svi su ljuti. Ali ne na ovu dvojicu, koji će na sud zbog ubijanja i mučenja životinja, nego na – policiju. Znate ono: umesto da hapse lopove, oni se okomili na sirote poštene seljake. Ili: lopovi nam vladaju državom, a oni hapse zbog životinja. I tako, u tom pravcu. Paralelno, u našem srpskom Midsomeru u toku je istraga ko je prijavio dobre komšije. Dežurni istražitelji imaju jak lid: da se proveri s kim se komšijina žena pozavađala poslednjih dana, e pa taj ih je sigurno druknuo! Prva na listi osumnjičenih je, naravno, prva komšinica. Pa s kim ćeš se prvo posvađati ako ne s onim s kim deliš među? Ne bi ovo bila Šumadija da nije tako. Za komšu većina ima razumevanja, jer zaboga, od nečega mora da se živi. Uzgoj terijera izgleda, nije dovoljno unosan posao. Osamdeset kerića, puta 2500 dinara, to mu dođe oko 1600 eura. Za te pare možeš da kupiš kravu, ozidaš obor, staviš nove pločice u kupatilu… Uz to, ide sveti Nikola, ne znam šta komšije slave, ali nešto slave sigurno, a to sve, drugovi, košta. I imajte u vidu da su te lisice teški zlikovci koji upadaju u dvorišta i dave piliće. Sad, jebiga, nema veze što mi za deset godina života ovde nismo videli lisicu, osim nedavno, i to neku šlogiranu i prestravljenu, za koju nam je sad jasno da je verovatno zbrisala komšiji iz „domaćinstva“.
Foto: IanRedding / Shutterstock
Istina, 6-7 kilometara odavde postoji neko lovište, ali je isto tako istina da smo više puta u životu morali da zaležemo i pazimo da nas ne pogodi sačma, jer naše divne komšije koje se bave lovom vole da kokaju fazane baš u naseljenom mestu. Ah, da, jednom nam je s neba pao pogođen fazan u dvorište. Njegov krvnik nije imao razumevanja što moja majka odbija da ga pusti na svoju privatnu svojinu da pokupi plen. Imao je da izjavi nešto na temu „juče si se doselila, a već zavodiš red, ja sam ovde 1453435555632. generacija“. Nešto kao rođeni Beograđanin, hiljaduosmo koleno, samo s puškom i tri litra loše brlje u sebi. Zabavna je Srbija, doselili su se ovde u potrazi za mirom i bekstvom od gradske buke. Istina, ovde je saobraćaj manji, ali za mir baš nisam sigurna, kad te budi pucnjava lovačkih puški, zasipa te dramlija, ili ti pijani lovac upadne u dvorište i mlatara onom puščetinom.
Foto: M. A. Arkhipov / Shutterstock
No, međutim, uz svu tu saosećajnost spram mučitelja životinja, te progon navodne drugkare, teče i paralelni proces seirenja: evo, već treći dan kako policijski auto malo-malo pa protutnji kroz naš prašnjavi sokak. Jao, provoda, jao povoda za ogovaranje. Priznajem, čim čujem zvuk motora, skačem na prozor. Samo, ne gledam gde se policija zaputila, nego brojim glave na komšijskim prozorima, nevešto skrivene iza zavesa, koje koncentrisano bulje niz drum kao da se daje serija o Džordžu. I tad shvatam: nisu oni potrešeni zbog nevolje koja im je zadesila komšije, niti ih se mnogo tiče patnja nesrećnih lisica; ne pada im na pamet da je, dovlačenjem nekoliko desetina ovih životinja komšija sve izložio riziku od besnila. Ma kakvi. Oni su samo ljuti što se Drugi, neko izvan, u ovom slučaju policija, umešala u njihove unutrašnje stvari. Do tad su lepo živeli, sa svim svojim svađama, pijanim tučama, trovanjem komšijskih životinja…
Naslovna fotografija: Franz12 / Shutterstock